| Народе, опрости, ако сам грешан Дижем руку на човека, који раст'о је у неман Као гумицом га бришем из вирзуелног света Спуштена пред њега коначна завеса тешка Од рођења, БИА-е глас да је баш контраверзан Јесте да је вредан, срце увек испред свега Па тежи страни Светла, ал' у тами сенке ега Му буја коров штетан, густ, да губе деца гета Појам о правцу оба пола магнета Порока-Врлина, празнина-Суштина Папира пуног шита, популарно званог: ризла И папира с' кога читаш, некад знаног као: књига Најтеже је самом себи сопствене грешке да признаш Али само тако могуће је ићи изнад Схватања да група, маса, улица, трибина Могуд дати више свима од једноставног збира Без да себе гради сваки појединац Са вером Инстанци са небеских висина Превише шупљина има нашега јунака прича За које се лако хвата искварена машта Да самој себи прашта свашта. То је образац Удобнији од вајкад', неголи акција радна Зато, као НАТО, не оставља прави избор Бато, чиним убиство да бих се осећ'о чисто Није битно, због тога, што фалиће неки динар Нисам килав, зарадићу, кад сваки дан се цимам Али никад више нећу стање да наше цимање Буде оправдање другима за приче страшне Крваве бајке, крволочне басне Што траће младе дане, жедне, гладне, хладне спарне Склапам капке, видим старе филмске траке Кад одржим ово слово, моја песма ће да стане |
