| Погибија Попа Мила Јововића У данима кад на Никшић Црногорци ударише, кад бијаху дошли дани да не буде турски више, у логору Црногорском, покрај куле Лековића неко књазу оклевета Попа Мила Јововића. А књаз Мила позиваше уз присуство свих војвода, па му рече: " Попе Мило, нит си вино нит си вода!" плану Мило као муња, полеће му сабљи рука, а два ока ко стријеле сијевнуше у хајдука! Војводе се уплашише од изгледа вука горског да оружје не потегне на владара црногорског. Као да му оштрим мачем срце мушко расијече, па запита: " Господаре! Бог са тобом, шта то рече?! Зар признање то је твоје, што учињех Црној Гори, и зар има неког ко би мого Мила да прекори?!" књаз не рече ништа више но у страну некуд гледа, док чувеном харамбаши срце пуца од иједа! Па се с тешком љутњом бори савлађује бијес у се, од иједа златне токе на прсима тресу му се! Па љутито напуштио Господара и војводе, и у шатор свој свилени са мислима тешким оде. Јекну као лав рањени неправда га пече, боли мисли како осветит се господару књаз Николи. Па у љутњи гусле зграби, одјекују танке струне, кликну Мило као соко, па се Ћетном мајком куне: да ће поћи у град Никшић сам, без иког, истог дана и на мегдан позват силног Мушовића капетана! Баци гусле, узја вранца преко Зете пређе воде и на хату помамноме преко поља у град оде. лети вранац низ Растоке као да га носе крила, док с бедема турска стража, опазила Попа Мила. Па излазе из шанаца да чуднога госта виде, па питају један другог: "Ко је? Куд ће? Од куд иде? То ... |
